Најлепше доба године када треба посетити један од најдивнијих и најстаријих крашких „издвојених„ екосистема у Србији је рана јесен, тј. када дневне температуре падну на оне подношљиве.
Овај екосистем, који на малом простору садржи највеће станиште поскока, ретко станиште кримског бора, у коме живе дивокозе и многе друге аутохтоне врсте животиња, инсеката, гмизаваца и једно је од највећих станишта слепих мишева, зове се Лазарев кањон.
Лазарев кањон је најдубљи и најдужи кањон источне Србије, између чијих литица је свој ток пронашла Лазарева река, коју формирају три саставнице Микуљ, Демижлок и Веј. Занимљиво је да у кориту река Микуљ и Демижлок никада нећете видети воду, јер су понорнице, док је Веј у једном делу понорница и понекад се у њеном кориту може видети вода. Кањон се налази на територији села Злот, у близини Бора, на Кучајским планинама, између Малиника и Јужног Кучаја.
Дуго се размишљало када да изведемо ову акцију, а да она буде опуштена за планинаре, и после договора одлучили смо се за прву половину октобра, када су дневне температуре ниже, а и то је и време када нема много падавина.
Раном зором, те прве недеље у октобру, организованим превозом 14 планинара је кренуло пут ка источној Србији.
Стаза којом се ишло била је кружна и стално посећена, јер подсећамо да је кањон у свом једном делу непроходан и није за веће групе. Почетак и завршни део стазе је био код Лазареве пећине. Водила је кроз суво речно корито, до места где се кањон звездасто грана, а потом његовом микуљским краком до изласка на пут.
Тура је укључивала и обилазак видиковца на ивици кањона код стене која је позната под именом Кула.
Акција се завршила посетом Лазареве пећине и у потпуности испунила прелеп дан проведен у природи
Пређено је око 17,5 километара, са приближно 700 метара савладане висинске разлике у успону и спусту.